Го хранев моето старо исушено куче
секое утро, секоја приквечерина.
Го шетав моето старо исушено куче
секое попладне, секоја вечер.
Го мразев,
го чував,
го забавував.
На самиот крај пред да си замине
му ја здогледав сенката, се фрли врз мене
ми ја откина раката, и продолжи мирно кон темната улица
не чувствуваше ништо во себе, моите очи никогаш не лажеа.
Јас додека лежев беспомошен и зјапав во месечината,
тоа патуваше кон белите рајски порти.
This is some good stuff Stefan ;)
ReplyDeleteДа имаа сите луѓе душа на куче, светот би броел двојно помалку ѓубриња па и повеќе. :)
ReplyDelete